Postoji li zaista „srpska trpeza“ ili smo sve nekako nasledili i prisvojili? Da li smo jeli viljuškom, kada drugi nisu? Uživalo se u mesu i povrću ili baš i ne toliko? Sve su ovo pitanja na koja su odgovore dali gastronomi, gastroheritolozi, stručnjaci, proučavajući navike u ishrani naših predaka.
Hleb i žitarice
Hleb, kao i druga jela pripremana od žitarica, kao što su kaše, bili su osnova srpske trpeze u srednjem veku. Koristili su se pšenica, ovas, ječam, raž. Hleb se pravio od jedne vrste brašna, ali i u kombinaciji. Korišteno je i kukuruzno brašno. Pravile su se kvasne i beskvasne pogače, pečene na žaru. Hleb se jeo uz sir i meso.
Meso
Verujemo da je na srpskoj trpezi svinjetina bila nezaobilazna. Ipak, to nije slučaj. Ona se jela, ali ne toliko koliko jagnjetina, posebno ona spremana u mleku. Srednjovekovni Srbi uživali su u divljači, dok su junetinu jeli veoma retko, jer su se krave čuvale kao izvor mleka, pre svega, a volovi kao pomoć u radovima. Dunavska riba bila je specijalitet, dok se morska retko iznosila, jer nije mogla da ostane sveža tokom transporta. Živina se gotovo nije ni jela, jer su kokoške gajene zbog jaja. Meso se najčešće kuvalo.
Povrće
Činjenice potvrđuju da u Srbiji tokom srednjeg veka nema mnogih vrsta povrća koje konzumiramo danas: krompira, paradajza, pasulja, tikvica, krastavaca, graška boranije. Dostupni su bili luk, sremuš, rotkvice, zelena salata. Korištene su i gljive kao što su vrganj i smrčak i to naročito kod siromašnog sloja stanovništva.
Voće i slatkiši
Poznato je da su Srbi iz srednjeg veka obožavali poslatice, koje su se pre svega odnosile na med i voće. Kruške, jabuke, borovnice i kupine bile su dostupne, a koristile su se i šljive, smokve, trešnje, breskve. Osim u svežem obliku, korišteno je i suvo voće. Kao poslastice pravljene su kombinacije sa orašastim plodovima, brašnom, jajima i mlekom, pa čak i sa šećerom, koji je u to vreme bio izuzetno skup. Pravljeni su i različiti slatki sosevi, koji su se koristili i u glavnim jelima. Od začina, koristili su se cimet i šafran.
Piće
Da li je i za vas vino prva asocijacija na srednji vek? Istina je da se ono pilo, i to više crveno, nego belo, a stizalo je sa primorja. Ipak, Srbi su najviše pili pivo! Sam naziv je i nastao od reči „piti“. Osim piva, korištene su i medovina i medovača. Medovina je vino od meda, dok je medovača rakija od meda.
Plemići vs puk
Gozba na dvoru bila je svakodnevna. Iznosila se bogata trpeza, a jelo se iz metalnih, drvenih i staklenih posuda ili kako se tada govorilo „sudova“. Nož je bilo lično sredstvo, pa ga je svako donosio sa sobom. Kašika se koristila krajem XIV veka, dok za legendu o viljušci nema tačnih podataka. Većina istorijskih podataka ukazuju na to da je ona u ovom periodu korištena kao lični pribor za jelo na području Srbije. Ipak, ne može se sa sigurnošću tvrditi odakle potiče. Puk ili seljaci jeli su iz zemljanih posuda, što i ne čudi, jer je grnčarstvo tada bilo veoma razvijeno. Pilo se iz čaša koje liče na današnje posude za supu, a gospoda je koristila srebne i zlatne pehare i bokale.
Srednjovekovni restoran sigurno bi u svome meniju mogao da navede da ima specijalitete internacionalne kuhinje. Srbi su hranu pripremali na svoj način, ali pod uticajem drugih kultura, kao što su turska i mađarska. Mnogo znanja usvojeno je iz Crne Gore i Dubrovačke republike, a posebno onih koji se tiču soli i maslinovog ulja. Svakom specijalitetu dodato je nešto karakteristično za ovo područje, bilo da je u pitanju sastojak ili način pripreme. Ponekad je i oduzimano, ukoliko se nije slagalo sa podrazumevanim ukusom. Tako su nastali specijaliteti, koje i danas možemo da oživimo. Potrebno je samo malo istraživanja i puno volje!
Autor: The Camelot Pivnica